Ovi razvojni poremećaji obuhvataju grupu poremećaja koji se karakterišu značajnim zaostajanjem u učenju i razvijanju školskih sposobnosti.
Oni nisu direktna posledica drugih poremećaja (kao što su mentalna ometenost, neurološke smetnje, poremećaji vida ili sluha, emocionalni poremećaji).
Često se javljaju zajedno sa drugim kliničkim sindromima (kao sto su ADHD sindrom ili poremećaj ponašanja), ili drugim razvojnim poremećajima (kao što je specifični razvojni poremećaj motornog funkcionisanja ili razvojni poremećaj govora i jezika).
U ovu grupu poremećaja spadaju:
Kod razvojnih poremećaja školskih veština vrlo je važno pravovremeno potvrditi dijagnozu, jer se jako često dešava da ova deca ostanu neprepoznata, te da se za njih tvrdi da su lenja, neorganizovana, nezainteresovana i sl.
Prepoznavanje ovih poremećaja od strane porodice, ali i učitelja i uopšte školske sredine je od najvećeg značaja da bi se reagovalo na vreme i da bi dete dobilo adekvatan tretman.
Roditelji bi trebalo ozbiljno da shvate situacije kada dete dobija loše ocene, a pritom znaju da kod kuće uči i trudi se da savlada dato gradivo.
Česte pritužbe nastavnika da je dete nemirno, da ne prati nastavu, da je nezainteresovano, da npr. ne stiže da prepiše sa table ili uradi diktat, da ima izrazito nečitak rukopis i sl. treba da budu znaci upozorenja da bi dete trebalo odvesti na stručnu procenu kod defektologa.
Na roditeljima, naravno, leži najveća odgovornost, te oni ne treba da zanemaruju ove detetove teškoće misleći da će proći same od sebe, da je dete još malo i da ga samo treba više „pritegnuti“ da uči. Što se više čeka, problem postaje izraženiji jer će dete početi da pokazuje sve veći otpor prema školi, a često će se javiti i poremećaji ponašanja.
Budimo svesni da učitelji i nastavnici u odeljenju imaju veliki broj dece i da nemaju vremena da se ozbiljnije pozabave jednim učenikom, pogotovo ukoliko u odeljenju postoji više dece sa različitim teškoćama.
To ih, naravno, ne opravdava, ali ukoliko znamo da se prilikom upisa deteta u prvi razred vrši vrlo kratak i „univerzalan“ test, te da se tom prilikom ne mogu dobiti dublje informacije o detetu, kao i da taj test rade pedagozi ili psiholozi (a ne defektolozi) koji, kao ni učitelji i nastavnici nisu dovoljno obučeni da prepoznaju i intervenišu u slučaju razvojnih poremećaja, emocionalnih problema i poremećaja ponašanja, onda nije za čuđenje što se iz generacije u generaciju javlja sve više dece sa specifičnim poremećajima školskih veština – čitanja, pisanja, računanja, koje za sobom „vuku“ i mnoge druge poremećaje vezane za emocije i ponašanje deteta.
U narednim tekstovima pobliže ćemo se upoznati sa svakim od ovih poremećaja i njihovim simptomima, da bi roditelji, ali i svi oni koji rade sa decom (vaspitači, učitelji, nastavnici, stručni saradnici itd.) mogli da ih prepoznaju na vreme i odreaguju na adekvatan način.
Comments