„Pervazivni poremećaji su kompleksni neurorazvojni poremećaji. Imaju karakteristične oblike patološkog funkcionisanja, sa kvalitativnim ostećenjem recipročnih socijalnih interakcija, nedostatkom socio-emocionalnog reciprociteta, oskudnim, repetitivnim i stereotipnim obrascima ponašanja, interesovanja i aktivnosti kao i deficitima u razvoju verbalne komunikacije. (Golubović,1998;Golubović&Kašić,2000.)“.
Prevedeno na razumljiviji rečnik, ovi šifra podrazumeva složene neurološke poremećaje koji duboko prožimaju ličnost deteta, tj. jednom naučene i razvijene sposobnosti počinju da se urušavaju. U većini slučajeva razvoj je izmenjen od ranog detinjstva i uz retke izuzetke stanje postaje izraženo tokom prvih 5 godina života. Ovi poremećaji obuhvataju otežano funkcionisanje osobe u svim životnim situacijama:
Nemogućnost uspostavljanja društvenih veza (druženja),
Zastoj u razvoju sposobnosti komunikacije (govor ili ne postoji, ili je otežan),
Nedostatak empatije (saosećanja i prepoznavanja tuđih emocija) prema drugima,
Nezainteresovanost za svoju okolinu uključujući i najbližu porodicu,
Život u nekom svom svetu,
Postojanje ponavljajućih neobičnih (stereotipnih) telesnih pokreta kao što su klaćenje tela, lepršanje rukama, poskakivanje, radovanje bez povoda, tapšanje, hodanje na prstima i sl.
Kod dece, najuočljiviji su poremećaji u:
Govoru,
Socijalizaciji
Igri
Ono što je važno istaći jeste da se dijagnoza ovih poremećaja ne postavlja lako, te da je potrebno uraditi niz procena, pregleda i testova od strane stručnjaka različitog profila (pedijatar, neurolog, defektolog, psiholog), te da nije svako dete koje pokazuje neke od simptoma autistično.
Najčešći poremećaji iz ovog spektra su:
Moram napomenuti da, iako su na ovom mestu navedena obeležja svakog od ovih poremećaja, ponekad je teško napraviti jasnu razliku, posebno u ranom uzrastu. Pored toga, svako dete je priča za sebe, te su prisutne velike razlike u jačini prisutnih teškoća (one mogu da se kreću od neobičnosti govora i ponašanja deteta sa visoko razvijenim intelektualnim sposobnostima do deteta sa potpuno nerazvijenim govorom i izraženim poremećajem ponašanja, stanjima uznemirenosti i samopovređivanjem). Samim tim, za kreiranje tretmana nije dovoljna samo dijagnoza, već je bitnije uočavanje individualnih karakteristika pojedinog deteta. Što su izraženiji simptomi, veća je i potreba za podrškom i detetu i roditeljima. Tako pojedina deca sa ovim poremećajima mogu da ostvare značajan nivo samostalnosti, dok su druga celog života u velikoj meri zavisna od nege i pomoći drugih.
Comments