JOŠ NEKOLIKO REČI O MOM RADU

Nakon završenih osnovnih studija iz specijalne pedagogije, imala sam osećaj da mi nešto nedostaje, odnosno da mi je potrebno još znanja iz drugih oblasti defektologije i psihologije, te sam upisala i završila Master i na drugom smeru FASPER-a, a to su senzomotoričke smetnje i poremećaji. Sa tom gomilom znanja u vreći zvanoj mozak, upustila sam se u vode privatne prakse.

Kao osoba sa dosta profesionalnog iskustva smatram da je neophodno da se deci, ali i roditeljima, na vreme obezbedi prava pomoć i ruka podrške i time se i rukovodim u svom radu.

Nisam pristalica novih trendova u vaspitanju koji se svode na čitanje priručnika, pohađanje kurseva o roditeljstvu i ostalih podmuklih marketinških trikova kojima je cilj uzimanje novca,a ne stvarna blagodet porodice kao stuba društva u celini.  

Moderne tehnike, na primer čitanje tzv. priručnika za pripremu o roditeljstvu, po meni, čini roditeljima „medveđu“ uslugu jer se time potpuno guši spontanost jednog prirodnog čina. Tu ubrajam i savete rodbine, prijatelja, pogotovo baka, koje su opet, svoju decu podizale na sasvim drugačiji način i u potpuno drugačijem vremenu.

U novije vreme, sve popularnije su i obuke za roditelje u vidu radionica ili škola, gde opet neki drugi, bilo stručnjaci ili ne (koji često sami nemaju decu), savetuju kako treba da vaspitavate svoje dete da bi ono postiglo svoj pun potencijal. Takođe, bezbrojne dečije radionice kao što su mape uma, brzo čitanje, brain’o’brain, malci genijalci, engleski za bebe i slične tvorevine od dece zapravo prave male robote koji odlično barataju školskim znanjem, ali su u realnim životnim situacijama potpuno pogubljena i nesnalažljiva.

Sve u svemu, roditeljima se na razne načine iznuđuje novac (koji će oni uvek dati za svoje dete) i stvara opasna industrija kojom se gubi svaka prirodnost i spontanost roditeljstva. Sami roditelji počinju da sumnjaju u sebe i svoje kvalitete, jer je uvek tu neki stručnjak koji zna bolje. Time dolazimo do pojave manjka roditeljskog samopouzdanja, što se opet odražava i na decu, jer će ona, kao prvo, shvatiti svoje roditelje nemoćnim (ponekad i nezainteresovanim), a kao drugo sebe shvatiti kao osobu od koje se uvek traži više i bolje. I tako nastaje začarani krug, gde zapravo niko nije srećan, a to može proizvesti vrlo loše posledice za sve članove jedne porodice.

Ne želim ovime da obezvredim značaj kvalitetnog rada i sa roditeljima i sa decom, ali bi po meni bilo mnogo bolje kada bi taj rad forsirao već postojeće kvalitete porodice u celini, i kada bi se bazirao na prevenciji pojave određenih teškoća (sve češćih pojava poremećaja pažnje, čitanja, pisanja, dečijih neuroza, tikova, mucanja, hiperaktivnog ponašanja i sl.).

Moj rad se, prema tome, bazira upravo na ovim ubeđenjima:

​

• Podrška roditeljima u svakom pogledu (savetovanje, razgovor, rešavanje dilema i nedoumica, bezrezervna podrška) jer su oni ključni za razvoj deteta

• Rana intervencija, odnosno rad sa decom uzrasta od 0 do 5 godina, kada je dečiji mozak izuzetno prijemčiv za upijanje znanja, ali i veština, manira, odnosa sa drugim ljudima i uopšte za shvatanje sveta oko sebe

• Prevencija pojave teškoća (za decu od 0 do 7 godina) putem vežbi za razvoj psihomotorike, senzomotorike i kognitivnih funkcija

• Ublažavanje postojećih teškoća za decu od 2 do 10 godina (disleksija, disgrafija, dispraksija, poremećaji pažnje, ADHD, razvojna disharmonija, mucanje, tikovi) kroz vežbe reedukacije psihomotorike, koncentracije, relaksacije, tretman igrom.