Poremećaji govora i jezika predstavljaju najčešće razvojne poremećaje u ranom detinjstvu, kojima je pogođeno od 4-10% dece.
Ovi poremećaji, nažalost, u eri interneta, igrica i crtaća, kada deca sve više vremena provode uz ekrane, a sve manje u fizičkim aktivnostima, imaju vrlo uočljiv porast.
Odgovorno tvrdim da je razlog tome zapravo nedostatak kretanja, odnosno pokretnih igara, koje razvijaju grubu i finu motoriku, percepciju prostora i vremena, intelektualne funkcije. Od pokreta zavisi celokupno psihofizičko stanje deteta.
Za jednu tako običnu igru kao što je npr. lastiš, potrebno je upotrebiti mnoštvo psihomotornih funkcija – podizanje noge do određene visine, skakutanje, osećaj za ritam, mnogo pokušaja i pogrešaka radi ubacivanja noge između dve trake lastiša, pevanje pesmice koja prati igru, čekanje na red i saradnja sa drugima, savladavanje sve težih nivoa igre, prihvatanje greške i ustupanje igre drugima...
U ovoj igri se, dakle, razvija i gruba i fina motorika, mišljenje, pamćenje, koordinacija oko – ruka i oko – noga, percepcija prostora i vremena, usklađivanje pokreta sa pesmicom (što podrazumeva savladavanje izvođenja dve radnje istovremeno), učenje poštovanja pravila igre, poštovanje protivnika (što decu izvodi iz njihovog „egoističnog“ sveta), emotivna stabilnost (radovanje usled pobede ali i prihvatanje poraza) te upornost, strpljivost, staloženost, razvijanje svesti o značaju saradnje sa drugima i brojne druge pozitivne senzo-motoričke i psihosocijalne veštine.
Ali, kada smo poslednji put videli neku dečicu koja igraju lastiš, klikere, ćorave bake, žmurke i slične tradicionalne igre. Deca danas, od najranijeg uzrasta (od 2. godine) imaju svoje tablete, telefone i kompjutere na kojima provode većinu slobodnog vremena, a roditelji se možda i previše oslanjaju na vaspitače, učitelje, nastavnike i stručnjake od kojih se očekuje da utiču na celokupan psihofizički razvoj njihove dece, da ispravljaju „krive Drine“ i preuzimaju ulogu roditelja.
Kao najbolji primer navešću odgovor jedne majke koja na pitanje zašto njeno dete po dolasku kući iz vrtića prvo 2 sata gleda crtaće, a posle večere dobija sat vremena igrica na tabletu odgovara „Pa šta, imao je ceo dan u vrtiću neku akciju, vodila ih je vaspitačica napolje, spavao je, ručao je, moram i ja malo da se odmorim, trčim sa posla u vrtić, moram posle da kuvam i ručak za sutra, ovako mu dam crtaće i on je miran, ne gnjavi me...“.
No, da se vratimo na temu. S obzirom da poremećaji u razvoju govora i jezika evidentno pogađaju sve više dece, hajde da se fokusiramo na neka objašnjenja vezana za njih.
Kod dece sa poremećajima u razvoju govora i jezika najčešće postoje podaci o kasnom progovaranju, a kad govor počne da se razvija, uočava se zaostajanje u usvajanju jezičke strukture.
Ovi poremećaji se ne mogu direktno objasniti oštećenjima neuroloških ili govornih mehanizama (mozak i govorni organi su očuvani), senzornim (slušnim i vidnim) oštećenjima, ometenošću u intelektualnom razvoju, kao ni uticajima sredine u kojoj se dete razvija (ovo se sve više dovodi u pitanje).
Poremećaji govora i jezika su često udruženi sa teškoćama u čitanju i pisanju, u odnosima sa drugima, a praćeni su i emocionalnim problemima i problemima u ponašanju.
Kasno progovaranje kod dece ipak može biti i individualna karakteristika deteta. Pod progovaranjem podrazumevamo da dete koristi reči u funkciji komunikacije. Dete je progovorilo onog momenta kada smisleno i svrsishodno koristi reči, a to bi trebalo da se desi između 12-og i 18-og meseca.
Nakon toga dolazi do kombinovanja izgovorenih reči i izgovaranja prostih rečenica („daj to“, „beba jede“„ide mama“ „daj vodu“). Ako dete, pak, svoju komunikaciju ostvaruje drugim putem (npr. pokazuje flašicu umesto da kaže „Žedan sam“) a roditelj mu uslišava sve želje, vrlo je verovatno da će dete kasniti u razvoju govora.
Ako se govor ne razvije do druge godine deteta, smatra se da dete kasni u govorno-jezičkom razvoju. To, međutim, i dalje ne mora da znači da dete ima poremećaj iz ove oblasti. Vrlo bitno je što ranije utvrditi da li poremećaj postoji, i ukoliko je potrebno, odmah početi sa adekvatnim logopedskim i defektološkim tretmanom, jer ova deca nisu u stanju da spontanim razvojem usvoje maternji jezik.
Kako prepoznati usporen govorno-jezički razvoj
u prvoj godini dete manje spontano vokalizuje od svojih vršnjaka
sa 15 meseci dete ne reaguje na pitanja npr. „Gde je mama?“ i ne pruža igračke na nalog
sa 18 meseci ne zna da predmete iz bliske okoline pokaže na zahtev, ne reaguje na jednostavne naloge: „Dođi“, „Uzmi“ i sl.
u 21-om mesecu života dete i dalje ne pokazuje interes za govor, ne razvija simboličku igru, ne imenuje slike svakodnevnih predmeta niti ih pokazuje na nalog, govor je nerazumljiv okolini
sa 2 i po godine dete ne izvršava dvočlane naloge: „Donesi čašu“, i ne raste mu opseg i raznolikost rečnika
sa 3 godine ne razume odnose veliko-malo, visoko-nisko, ne odgovara na jednostavna pitanja, ne koristi jednostavne rečenice, ne voli da sluša priče i pesmice
sa 4 godine dete ima nerazumljiv govor, rečnik je siromašan, rečenice su uprošćene, postoje teškoće u postavljanju i odgovaranju na pitanja.*
*Golubović, S. (2006). Razvojni i jezički poremećaji. Beograd: Društvo defektologa Srbije
S obzirom da je ova oblast razvoja više vezana za logopedsku struku, ali da se tretman dece sa poremećajima govora i jezika itekako zasniva i na defektološkom tretmanu, na ovom mestu ćemo pokušati da ukratko obuhvatimo najčešće govorno-jezičke poremećaje, odnosno njihove simptome.
U narednim tekstovima ćete moći opširnije da pročitate o gore pomenutim poremećajima.
Comments