Zvuči malo smešno da se to kaže u 21. veku, ali tačan uzrok nastanka poremećaja u ponašanju je još uvek nepoznat. U zavisnosti od struke i iskustva, razne su i pretpostavke mogućih uzroka. Svaka struka “tera vodenicu” na svoju stranu i nikako da dođe do usaglašavanja. Meni najprihvatljivija definicija jeste da poremećaji ponašanja nastaju kao posledica međusobnog dejstva bioloških, emocionalnih, psihomotornih i faktora sredine u kojoj se dete razvija.
Pod biološkim uzrocima podrazumevamo neke genetske predispozicije koje dete dobija rođenjem, kao i razne traume i povrede mozga. U emocionalne uzroke uključujemo razne teškoće u osećanjima koje dete preživljava, a koje utiču na promene u ponašanju. Senzo i psihomotorni uzroci bi podrazumevali kako karakter i temperament, tako i teškoće u psihomotornom razvoju deteta, dok faktori sredine u kojoj se dete razvija svakako utiču na njegovo poimanje sveta, shvatanje šta je dobro a šta loše (učenje po modelu – putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja) i gde su granice prihvatljivog ponašanja.
Što se tiče bioloških faktora, ovde možemo uvrstiti decu koja u istoriji svoje porodice imaju neke mentalne bolesti koje se smatraju naslednim – šizofreniju, bipolarni poremećaj, depresiju, anksioznost, ADHD i sl. Opet, to nije sigurni znak da će takva deca neminovno razviti poremećaj ponašanja. Takođe, oštećenja pojedinih delova mozga, koji su posledica rizične trudnoće, teškog porođaja ili povreda glave mogu biti uzroci pojave poremećaja u ponašanju, što, kao i u prethodnom slučaju, nije pravilo.
Emocionalni, tj. psihološki faktori kao što su preosetljivost, anksioznost, depresija, asocijalno ponašanje, stres i sl. značajno utiču na pojavu poremećaja ponašanja, pogotovo kada se udruže sa negativnim faktorima sredine u kojima dete raste i razvija se.
Senzo i psihomotorni faktori podrazumevaju brojne poremećaje u razvoju, kao što su oštećenja vida, sluha, motorike, intelekta, teškoće u učenju, pervazivni razvojni poremećaji, teškoće u razvoju govora, disharmoničan razvoj, ADHD. Oni mogu biti okidači za pojavu poremećaja u ponašanju što zbog prirode samih teškoća, što zbog socijalne sredine koja ne prihvata različitost. Kod dece sa teškoćama u razvoju, bez obzira na vrstu teškoće, vrlo često se dešava da ni sami roditelji ne žele da prihvate da dete ima problem, već se ponašaju prezahtevno, trudeći se da ga uklope u „šablon“. Dete se tada susreće sa gomilom zadataka koje ne može da ispuni koliko god se trudilo, što kod njega stvara osećaj inferiornosti, niskog samopoštovanja ali i otpora koji se može manifestovati kroz ispade besa, agresivno ponašanje, nepoštovanje pravila i sl.
Navešću slučaj jednog prepametnog dečaka koji je od najranijeg detinjstva imao problem mucanja. Roditelji su teško prihvatili ovu teškoću, ali su se zdušno trudili da taj problem reše. Vodili su ga kod logopeda, defektologa, psihologa, obilazili klinike, bolnice, privatna savetovališta, ali jednostavno, mucanje je i dalje bilo tu. Do polaska u prvi razred dečak je izrazito mucao, a roditelji su prilikom upisa u školu naglasili tu teškoću, pri čemu im je bilo obećano da će dečak dobiti učiteljicu koja će imati razumevanja i strpljenja za komunikaciju sa njim, te da će učiniti sve da ga i drugari u odeljenju prihvate i razumeju.
To se, međutim, nije dogodilo. Ispostavilo se da je u to isto odeljenje raspoređeno i dete sa ozbiljnim disharmoničnim razvojem, koje je zahtevalo pedagoškog asistenta, koji mu nije dodeljen, te su na „pleća“ učiteljice (koja je i sama bila pred penzijom), pala dva deteta sa teškoćama u razvoju. Prioritet je imao mališa sa disharmonijom, dok je dečak sa mucanjem za učiteljicu predstavljao dodatni teret, jer nije imala vremena ni da ga sasluša, a kamoli da ga podrži. Ukoliko se na to doda da je ona prema njemu iskazivala i otvorenu nesimpatiju, logično je zaključiti da su i deca iz odeljenja počela da izbegavaju tog dečaka, da ga imitiraju u njegovom mucanju i da mu se podsmevaju.
Odgovor dečaka su bili sve češći izlivi besa, nekontrolisanog ponašanja, vređanja učiteljice, uništavanja školske imovine, svađe i tuče sa vršnjacima. On je, u stvari, oko sebe napravio zid. Drugari više nisu smeli da ga ismevaju, a učiteljica je, u svojoj nemoći, počela da ga ignoriše. Dodatni problem su predstavljali roditelji koji su se često svađali sa učiteljicom, školskim psihologom, direktorom, braneći svoje dete. Taj dečak je sada 8. razred. I dalje muca istim intenzitetom. Mrzi sve drugare, mrzi nastavnike, mrzi školu, iako ima sjajnog razrednog starešinu, koji čini sve ono što je trebalo da radi učiteljica. Ali, sada je kasno. On je razvio obrazac neprilagođenog ponašanja, čime se u stvari zaštitio od drugih. Ovo dete je, prema tome, tipičan primer u kome će se možda pronaći i neki roditelji koji ovo čitaju, primer koliko socijalna sredina može uticati na ponašanje dece, pogotovo u ranom uzrastu. Najžalosnije je to što se čini da negativni uticaji sredine nekako mnogo više utiču na dečije ponašanje nego pozitivni, čak i kada roditelji daju sve od sebe da dete izvedu na pravi put.
Govoreći o faktorima sredine, ipak moram pomenuti i nesumnjivi uticaj roditelja na nastanak poremećaja u ponašanju, bez obzira na detetov karakter ili eventualne teškoće u razvoju. Učeći od roditelja, kao najvažnijih figura u životu, dete usvaja obrasce ponašanja koje kasnije prenosi na odnose sa drugima, van porodice. Ukoliko dete raste u neadekvatnoj sredini, bilo da je u pitanju porodica ili neko drugo okruženje (hraniteljska porodica, dom za decu i sl.) gde se favorizuju negativni oblici ponašanja, dete će svakako pomisliti da je to normalno, te će se i njegovo ponašanje razvijati u tom smeru. Neka istraživanja pokazuju da postoje četiri tipa odnosa u porodici koji najviše mogu uticati na stvaranje poremećaja u ponašanju, a to su:
nasilni modeli roditelja/staratelja (najčešće očeva) – Ukoliko su roditelji prema deci, ali i uopšteno agresivni, ako deca konstantno prisustvuju nasilnim ispadima svojih roditelja, bilo unutar porodice ili u široj socijalnoj sredini, ako su deca često i bez razloga fizički kažnjavana batinama, ćuškama, šamaranjem i sl., ako su psihički zlostavljana, omalovažavana, vređana, ako ih roditelji pak prisiljavaju da se i ona sama ponašaju agresivno ili ne sankcionišu takvo ponašanje, praktično je neminovno da se u kasnijem uzrastu jave poremećaji ponašanja, upravo kao produkt dugogodišnjeg “upijanja” negativnih primera.
nizak nivo topline (majke su često hladne ili permisivne do zanemarivanja) – Suština roditeljske ljubavi je pružanje nežnosti, brige, nege, ljubavi, emocionalne topline i sigurnosti. Ukoliko dete raste u porodici gde su roditelji, a posebno majke, emocionalno nedostupni, hladni, strogi, “udaljeni”, ili pak toliko nezainteresovani da je detetu dopušteno da radi šta mu je volja, dete ni na koji način ne može dobiti potvrdu da li je njegovo ponašanje dobro ili loše, te je prepušteno samo sebi u izboru. Takvo dete će često potpasti pod negativan uticaj vršnjaka, jer će zbog svoje nesigurnosti činiti sve da bi ga drugi prihvatili, a pažnja na sebe se najlakše skreće neprimerenim ponašanjem. Neretko se dešava da već u vrtiću vaspitačice primete decu koja će na kasnijem uzrastu imati poremećaj ponašanja, ali tada se to često ignoriše i pripisuje nestašnosti, svojeglavosti ili “jakom karakteru”. A posle je kasno.
nedostatak roditeljskog nadzora – Roditelji koji nemaju vremena za svoju decu, bilo zato što su fizički odsutni ili su namerno ili nenamerno nezainteresovani za njihovo vaspitanje i razvoj, često se “hvataju za glavu” kada ih npr. vaspitačica, nastavnica ili direktor škole obaveste da je njihovo dete napravilo “to i to” i da njegovo ponašanje prevazilazi svaku meru. Na kasnijem uzrastu to često može biti i policija, koja, kao u filmovima, u sred noći dovodi maloletnika kući. Ok, daleko je od smešnog, ali roditelji koji se nehajno odnose prema roditeljstvu i koji nemaju nadzor nad svojim detetom vrlo često ostaju zatečeni ponašanjem svog deteta, a neretko i njegovim uzrastom, jer ne mogu da shvate kao to da je njihova bebica “orobila“ banku, uhvaćena u dilovanju droge ili opljačkala komšinicu sa trećeg sprata. Dete koje većinu vremena provodi bez roditelja pokušava, naravno, da nađe adekvatnu zamenu za njih, i opet, kao u prethodnom primeru, ulazi u vršnjačku grupu koja je često delinkventna.
disfunkcionalnost roditeljskog para – O disfunkcionalnim porodicama i posledicama po decu bih mogla da pišem danima, ali ovde ću se ograničiti na nekoliko rečenica. Neslaganje među roditeljima može biti posledica njihovih ličnih nesporazuma i uzajamne netrpeljivosti, kada dolazi do napetih porodičnih svađa koja svakako negativno utiču na decu. Česte su i porodice gde se roditelji ne slažu oko načina vaspitanja dece. Tako npr. jedan roditelj može biti vrlo popustljiv, dok drugi smatra da se u vaspitanju mora biti strog. Dete koje raste u ovakvoj porodici konstatno prima kontradiktorne informacije, mama kaže “Može”, tata kaže “Ne može”, tata kaže “Odlično”, mama kaže “Ništa ne valja” i sl. Dete će, u vrtlogu nejasnih pravila ponašanja i nedostatka iskustva početi da se ponaša samovoljno, jer roditelje više neće shvatati ozbiljno i znaće da im ne može udovoljiti šta god uradilo, a neće mu biti bitno ni šta kažu vaspitačica, učiteljica i vršnjaci. Takvo dete će odrastati zbunjeno, nesigurno, a cilj će mu biti da negde pronađe jasna pravila – opet verovatno u delinkventnim vršnjačkim grupama koje, na žalost, imaju vrlo dobru hijerarhiju i kodekse ponašanja.
Iz svega gore napisanog, proizilazi da su svi navedeni uzroci nastanka poremećaja u ponašanju međusobno povezani i da se sa decom koja ispoljavaju neprilagođeno ponašanje mora raditi pažljivo, stručno i strukturisano, pri čemu se najbolji rezultati postižu na što mlađem uzrastu i uz punu saradnju sa roditeljima.
Comments