Podizanje i vaspitanje dece je najteži “posao” na svetu. Ovde nema godišnjeg odmora ni radnog vremena. Ali, to je zaduženje koje smo sami izabrali, a svako zaduženje sa sobom nosi i odgovornost.
Deca su ponekad su dobra, ponekad ne. Takođe imaju i svoje ispade. Ne postoji dete koje se nikad nije usprotivilo i prkosilo nekoj našoj odluci, zabrani ili kazni. Svi znamo za čuvene faze dvogodišnjaka i petogodišnjaka koji se valjaju po podu ili besomučno vrište ukoliko im ne ispunimo neku želju.
U pubertetu, prkos i inat ponovo uzimaju svoj zamah, te se deca učestalo svađaju sa roditeljima, ali i sa drugim odraslim figurama koje predstavljaju autoritet. Gde je granica između uobičajenog prkosa i onog koji već predstavlja poremećaj ponašanja? Da li svako protivljenje predstavlja poremećaj? Koji stepen prkosa dete treba da dostigne da bi se uvrstilo u decu sa poremećajem ponašanja? Koliko dugo dete treba da se iskazuje ovakvo ponašanje da bi se govorilo o poremećaju? Na ova pitanja ćemo pokušati da odgovorimo u narednom tekstu.
Poremećaji protivljenja i prkosa predstavljaju najčešći vid poremećaja ponašanja u detinjstvu. Glavna razlika izmeću tipičnog prkosa koji se javlja kod većine dece i prkosa i protivljenja kao poremećaja jeste, kao prvo, dužina trajanja simptoma. Da bi se dijagnostikovao poremećaj, potrebno je da simptomi traju duže od 6 meseci. To naravno nije jedini uslov. Deca sa poremećajem protivljenja i prkosa imaju dobro razrađen obrazac ponašanja, koji uključuje sledeće simptome:
Konstantno su ljuta i iritabilna
Često gube samokontrolu
Lako se iznerviraju
Svađaju se sa autoritetima
Namerno iritiraju druge osobe
Okrivljuju druge za svoje greške
Osvetoljubiva su
Reagovanje odraslih, a pogotovo roditelja je često usled nesnalaženja i zbunjenosti poremećeno, i ide od krajnje popustljivog do vrlo strogog. Neki roditelji misle da ako detetu popuste, ono neće više imati razloga za bes. Drugi, opet, vodeći se tim da ovakvo detetovo ponašanje mora da se prekine, pribegavaju autoritativnom ponašanju, strogoći i kažnjavanju. Ni jedan od ova dva ekstrema neće, nažalost, doprineti promeni detetovog ponašanja. Štaviše, može se desiti da se ponašanje još više pogorša, što neminovno vodi u poremećenost porodičnih odnosa, jer je zapravo cela porodica pogođena ovim problemom.
Neka deca, osim u porodici, svoj poremećaj iskazuju i na drugim mestima, npr. u školi, pogotovo prema autoritetima (učiteljima i nastavnicima, a ponekad i vršnjacima).
Da bi se dijagnostikovao poremećaj protivljenja i prkosa, neophodno je da dete pokazuje najmanje 4 simptoma iz sledećih kategorija:
Ljutito / Iritabilno ponašanje
Čest gubitak kontrole ponašanja
Često su besna i ogorčena
Često se prepiru i inate
Česte su svađe sa odraslima
Često svesno odbijaju da ispune određene zadatke i obaveze izrečene od strane autoriteta
Često namerno nerviraju druge
Često krive druge za svoje greške i loše ponašanje
Osvetoljubiva su
Bila su pakosna ili osvetoljubiva najmanje dva puta u poslednjih 6 meseci
Da bi se, dakle, postavila dijagnoza, neophodno je da gore pomenuta ponašanja traju najmanje 6 meseci i da je u njih uključena bar jedna odrasla osoba koja nije brat ili sestra.
Kod ove dijagnoze, stručnjaci često tokom početne procene ostaju “kratkih rukava”, jer dete prilikom razgovora ne pokazuje nikakve znake neprilagođenog ponašanja. To može biti veliki problem, ali iskusni stručnjaci će se u dijagnozi voditi činjenicama na osnovu intervjua sa roditeljima (srodnicima), ispitivanja istorije detetovog ponašanja u različitim situacijama, učestalosti, intenziteta i trajanja simptoma.
Poremećaji protivljenja i prkosa su najučestaliji u osnovnoškolskom uzrastu (7-14 god.).
Neki od faktora rizika za pojavu ovog poremećaja su:
ADHD sindrom – ova deca su impulsivna, pažnja im je distraktibilna, a ukoliko okolina nema razumevanja za ovaj sindrom, dete vrlo lako može razviti i poremećaj protivljenja i prkosa.
Deca koja su kao bebe imala teškoća da sama sebe umire, a u kasnijem periodu se bezuspešno borila sa negativnim emocijama i razočarenjima su sklona ovom poremećaju
Okidač mogu biti i razni stresni događaji i traume u ranom detinjstvu
Kod ovog poremećaja, kao uostalom i svih drugih poremećaja emocija i ponašanja, ključnu ulogu imaju roditelji, koji se obavezno moraju uključiti u tretman.
コメント