Već u najranijem detinjstvu, neki roditelji se susreću sa neobičnim i čudnim ponašanjem svog deteta. To može, na primer, biti nedostatak izgovaranja prvih glasova (gukanja), konstantan plač, kratak i isprekidan san, predugačak san, nedostatak osmeha, nereagovanje na glas i jake zvuke, kasno prohodavanje, kasno progovaranje
ili potpuni izostanak govora, nezainteresovanost deteta za socijalnu sredinu, nedostatak uspostavljanja kontakta očima, nespretnost u izvršavanju jednostavnih pokreta, hiperaktivno ponašanje.
U svakoj od navedenih situacija, roditelj je taj koji mora da prihvati veliku odgovornost i smogne snage da se suoči sa tim da njegovo dete nije kao ostala deca i da mu je možda potrebna stručna pomoć. Dok neki roditelji, koji su u manjini, reaguju odmah, drugi, čak i nakon saveta pedijatra ne prihvataju činjenicu da im je dete drugačije od ostalih, te odlazak kod stručnjaka odlažu, tešeći se činjenicom da je dete sigurno još uvek malo i da ima vremena da razvije sve potrebne veštine. Na taj način roditelji u stvari sebe stavljaju u situaciju iščekivanja, strepnje, straha i ljutnje kada dete ne ispunjava njihova očekivanja. Tako zapravo ulaze u začarani krug „ očekujem – ne dobijam – strepim – forsiram dete – dete ne uzvraća – iscrpim se – odustajem“, da bi se posle nekog vremena opet vratili u isti krug.
Prirodno je i normalno očekivati da se vaše dete razvija u skladu sa uzrastom. Prirodno je i da odlažete posetu stručnjaku, jer nesvesno odbijate da nešto nije u redu. Verovatno je i da osećate krivicu, jer mislite da ste vi nekako doprineli ovom problemu. Očekivano je da osetite nevericu, šok, neizmernu tugu i bol ako saznate da vaše dete ima neku smetnju u razvoju. Normalno je da osećate strah kako ćete se snaći i koliko će vam se promeniti život od trenutka postavljanja dijagnoze. Prirodno je i da osetite ljutnju prema svom detetu zato što je baš takvo kakvo jeste. Pregršt je osećanja koja preplave roditelje u trenutku suočavanja sa detetovom dijagnozom. Pitanje je i da li se to može nazvati trenutak, jer roditeljska agonija traje mnogo duže, ponekad i ceo život.
Kao neko ko je pre nekoliko godina i sam iskusio suočavanje sa dijagnozom svog deteta, ali i kao stručnjak u oblasti razvoja dece, moram vam reći sledeće:
Budite spremni na pojavu brojnih negativnih osećanja – bespomoćnosti, straha, samosažaljenja, krivice, besa, anksioznosti, depresije, bezvoljnosti, ljubomore prema drugim roditeljima.
Ne plašite se svojih osećanja. Ne ignorišite ih. Ne zavlačite se u sebe, jer će vam biti još teže.
Dajte sebi vremena za suočavanje i prihvatanje detetove dijagnoze. To može biti dug proces, ali što pre prihvatite detetov problem, veće su šanse za ranu intervenciju i uspešnost tretmana.
Potražite podršku u svojoj okolini! Ovde mislim na pravu podršku, koja će podrazumevati bar jednu osobu koja vas neće kritikovati npr. rečima „Trebalo je više da paziš u trudnoći“ ili će vas tešiti rečenicama „Ma biće to u redu!“.
Ne ustručavajte se da se obratite za pomoć dobrom savetniku, koji će vam pružati podršku i biti uz vas u najtežim trenucima.
Ne zanemarujte svoje potrebe! I vi ste osoba od krvi i mesa, koja mora da jede, da spava, da se opusti, da se smeje.
Ne krivite sebe, jer čak i ako je detetov poremećaj posledica npr. rizične trudnoće, problema pri porođaju, vi tu niste mogli ništa da promenite.
Ne krivite druge, a pogotovo ne svoje dete.
Naučite da kontrolišete svoju ljutnju. Ona može biti usmerena na dete, na supružnika, na širu socijalnu sredinu ili na vas same.
Pronađite dobrog stručnjaka, koji će vaše dete gledati kao osobu, a ne kao broj zdravstvenog kartona.
Niste jedini. Zvuči brutalno, ali tako je.
Niste ni prvi ni poslednji. Struka beleži konstantan porast dece sa razvojnim poremećajima, od kojih su mnoga zakasnila sa tretmanom, jer su roditelji odbijali da prihvate činjenicu da njihovo dete ima problem.
Ukoliko smatrate da vam je potrebna pomoć i podrška, ukoliko ne možete sami da izađete na kraj sa problemima i želite da se posavetujete sa stručnjakom, možete mi se obratiti, jer sam tu za vas!
Komentar